Bojan Babić, pisac: Umjetnost se doživljava samo kao prihvatljiv porok

Pisac Bojan Babić iz Beograda stilski je jedan od najsvježijih i najautentičnijih autora posljednjih godina u regionalnoj književnosti. Riječ je o piscu koji je napravio znatan otklon od ustaljenih, dosadnih, neprestanovarirajućih narativnih matrica i stvorio prilično osoben romanopisački prosede koji može i da iznenadi, i da fascinira. U razgovoru za KUN Babić govori o svojim romanima "Ilegalni Parnas" i "Devojčice, budite dobre", te književnosti u Srbiji i percepciji njegovih knjiga

Vaš roman "Ilegalni Parnas" na jedan prilično drugačiji način tretira pitanja onih traumatičnih, reklo bi se, tranzicijskih putovanja na ovim prostorima, uz sve im pripadajuće užase. Sa druge strane, ja u Parnasu vidim jedan civilizacijski zahvat, prije svega u tom otklonu u tretiranju teme. Koliko Vam je u tome, u toj univerzalizaciji, pomoglo uvođenje Le Korbizijea?

Le Korbizije je bio svakako najuticajniji arhitekta 20. veka, a njegov uticaj je bio mnogo širi od esnafskog. Njegov rad je promenio sliku sveta i način života u gradovima, od Brazila do Indije. Prema toj veličini, prema njegovom intenzivnom radu, njegovoj modernosti i životu širokog zamaha, ovdašnja sredina – tu mislim na naša, postjugoslovenska društva, ali i na druga, sličnog nivoa razvoja – odnosi se sa sarkazmom i nipodaštavanjem. Zato je i glavni junak romana dobio posprdni nadimak Kuvazije, po alkoholnom piću, a kompleks koji je trebalo da bude sagrađen po uzoru na Korbizijeove projekte, pretvorio se u parodiju, ruglo, ruševinu u stalnoj izgradnji. Tek nakon što je roman objavljen, čuo sam za jednu anegdotu – kad su šezdesetih starcu Le Korbizijeu pokazali fotografije Novog Beograda, koji je tada bio u izgradnji, želevši da se pohvale kako se u Jugoslaviji pravi grad koji će poštovati njegove principe projektovanja i življenja, on je odgovorio: "Bože, kako je ovo ružno."

Da li za "Ilegalni Parnas" s te strane možemo reći da je jedna antiutopija življenja uopšte, budući da je sam naslov romana proskribira, te ogleda li se u romanu sudbina umjetnosti uopšte, rekao bih, da se okoristim Kafkom, umjetnosti u gladovanju?

U romanu Parnas je ilegalan i kao građevina, jer je građen bez dozvole, i kao poetski ideal koji takođe mora biti srušen jer je građen tajno, bez dozvole društva ili čak uprkos njegovom otvorenom protivljenju. Junak završava u zatvoru jer se pravi lud pred stvarnošću, zatvara oči, beži na nepostojeći Parnas da se druži sa umetnicima-snoviđenjima. Bežanje u keliju svog privatnog manastira ga na kraju vodi u zatvorsku ćeliju.

Umetnost se tu ispostavlja kao zločin jer oni koji se njome bave bivaju kažnjeni kao zločinci. Čini mi se da je u današnjim društvima hipertrofirao jedan prećutni stav prema umetnosti koji je postojao i u ranijim epohama, a to je da je bavljenje umetnošću zločin i onaj ko se umetnošću bavi ima biti kažnjen. U razvijenijim društvima se umetnost još doživljava samo kao prihvatljiv porok, kao pušenje. Možeš to da radiš na određenim mestima i u određenom društvu, ali nemoj u prisustvu dece i nemoj nas da ugrožavaš njome.

Kafka u svojoj priči tvrdi kako je umetnik u gladovanju dobrovoljno u svom kavezu, ali je pitanje da li je izgnanost umetnika dobrovoljna ili je i ta dobrovoljnost posledica njegovog odnosa sa društvom kakvo je. Kafka još kaže i kako umetnik u gladovanju nije zastrašujuće mršav zato što ništa ne jede, nego zato što je stalno nezadovoljan sobom.

Posebno zanimljivom u vezi sa ovim romanom doima se njegova epistolarna forma, šta Vam je omogućila ta forma u spisateljskom smislu?

Roman se sastoji od 19 epistola. Takva postavka daje slobodu da se poigravam razlikom između onoga što je napisano i onoga što se zaista u romanu dešava. Na primer, junak tek pred kraj otkriva da je ceo projekat korumpiran i da investitori nisu ni imali nameru da ga završe, ali čitalac već na početku može da shvati kako junak tu činjenicu krije, ne od čitalaca, već od sebe. Junak odgovara na pisma koja je "apostol modernosti" Le Korbizije uputio ne njemu, već nekom sasvim drugom, i to još pre stotinu godina. To je temelj ove pripovesti. To govori da je sama priča trula u svom temelju i nagoveštava da je stvar ista i sa projektom Parnas kojem je priča posvećena, ali i sa celim društvom i sa junakom kao pojedincem. To govori i o našem odnosu prema modernosti, o tome koliko smo savremeni.

U stilskom pogledu dosta polažete na ritam romana, pa se on u određenim momentima otima kao da je ispjevan u stihovima, kako postižete taj efekat?

Verovatno i nesvesno pokušavam da se vratim poeziji koju sam pisao na početku svoje, da je tako nazovemo, književne karijere. Moja prva čitalačka i spisateljska fascinacija bile su pesme u prozi. Verovatno danas, pišući prozu, pokušavam da probudim u sebi to prvobitno uzbuđenje otkrivanja novih prostora slobode u književnom stvaralaštvu. Važno mi je da imam čvrstu dramaturgiju, priču, ali mi nije dovoljno da čitaoca kroz tu priču dovedem od tačke A do tačke B. Važno je tu i samo putovanje. U pisanju se vodim onim principom "Ako ide lako, onda nešto nije u redu." Vraćam se svakoj rečenici mnogo puta, menjam je, dorađujem, dok god se roman, bar je to slučaj sa Parnasom, ne pretvori u svojevrsnu poemu.

"Ilegalni Parnas" je, čini se, prošao prilično nezapaženo u književnoj javnosti u Srbiji, ali i u regionu. Mene je to nečitanje podsjetilo na Tišmin roman "Bernardijeva soba" koji je, iako je dobio NIN-ovu nagradu, ostao nekako postrance. Kakva je književna klima u Srbiji?

Tišma je bio prisutan u medijima, mnogo se pisalo o njegovom ne tako komunikativnom delu u kom androgini junak priziva lotreamonovski motiv Okeana. Ali to što je neka knjiga prisutna u medijima, danas ne znači da je pročitana, niti da je njen autor poznat pisac. I "Ilegalni Parnas" i "Bernardijeva soba" su romani koji su pisani "postrance", tako da je u redu da ostanu postrance od književnog života kakav jeste.

Verujem da će i roman ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade biti brzo zaboravljen, ako već nije, kako od kritike, tako i od čitalačke publike. To je donekle i pitanje medija danas. Koliko ja znam, a znam, medijski prostor u pravom smislu reči danas gotovo da više i ne postoji. Postoji samo oglasni prostor koji se kupuje novcem ili na neki drugi način.

Što se tiče književne klime, ona je čudna. S jedne strane, još se iz državnih fondova nagrađuju nacionalni bardovi koji se i dan-danas "hrane kosovskim božurima koje su Amerikanci skoro uništili", s druge strane, navaljuje tržište u svojoj srpskoj, hajdučkoj varijanti, a treća strana, poetički svesnija, kojoj mogu da kažem da i sam pripadam, pomalo je ušuškana u zavetrinu večite opozicije i alternative, u polemike koje se ispostavljaju kao samodovoljne i bez nekih smislenih ishodišta. Čini mi da predan rad na savremenoj – u svakom smislu – književnoj praksi izostaje u dovoljnoj meri i sa strane izdavača, i urednika, i lektora, i knjižara, i medija, i kritičara, i udruženja, ali pre svega nas, pisaca. Da u Srbiji postoji književna scena, rekao bih da je neozbiljna.

Da se nadovežem na prethodno pitanje, kako je danas biti pisac u Srbiji, te koliko je moguće plivati nasuprot glavnom i dominantnom književnom toku?

Ukoliko institucionalno nisi vezan nekom sinekurom, već se za novac snalaziš na neki drugi način, dakle imaš posao, onda si oslobođen autocenzure i imaš mogućnost da plivaš nasuprot, ali onda ti nedostaje vreme da se tim plivanjem baviš kvalitetno i profesionalno. Biti pisac danas u Srbiji je teško, kao i biti čovek uopšte, često banalno, ponižavajuće, nepriznato, ali i neophodno. Bojim se da unutrašnja motivacija jeste snažno stvaralačko gorivo, ali da nije svemoguća. Ja već odavno vozim na rezervi.

Vaš roman "Devojčice, budite dobre", kako stoji u obrazloženju fondacije "Borislav Pekić", ocrtava jednu univerzalnu kartografiju nesreće. Šta Vas privlači ovoj vrsti tema? U ovom romanu takođe zauzimate jednu oneobičenu poziciju, roman se odmotava iz perspektive djevojčica, koliko je teško porinuti u takvu perspektivu?

Omnibus-roman "Devojčice, budite dobre" je sastavljen od dvadeset priča uvezanih u jednu celinu koja zaista pokušava da pruži jednu opštu sliku Zla. Ali to radi baveći se motivom Dobra. U svakoj od priča neki autoritet, najčešće su u pitanju odrasli, roditelji, rođaci, ljudi iz institucija u jednom trenutku savetuje devojčicama "Budi dobra!" Merila dobrote postavljaju oni koji prete da će kazniti one koji nisu dobri, što znači da dobrota zavisi od kazni koje će uslediti ako budeš loša. Taj čin dobrote koji se od devojčica očekuje uvek je poguban po junakinje same. To raskrinkavanje etičkog licemerja, to otkrivanje niša u kojima nasilje može da se odvija nesmetano, pod okriljem moralno prihvatljivog ponašanja je ono što me je privuklo toj temi.

Pisati iz perspektiva devojčica je, koliko izazovno, toliko i zanimljivo. Najpre sam hteo da pišem o deci uopšte, ali, kada sam počeo, ispostavilo se da su mi svi junaci devojčice, kao deo društva koji je najslabiji i najpodložniji manipulacijama i nasilju. Nasilnici traže lake žrtve. Te žrtve, kada su izložene sistemskom nasilju, brzo se uče bespomoćnosti. Ljudi koji su žrtve naučene bespomoćnosti ne reaguju, prenose taj sistem nasilja dalje, na nove generacije...

www.mccann.co.rs